Betonski andjeo

Zamisljam. Beli zidovi, cisti, skoro providni. Kao da se kroz njih moze proci. U uglu vaza, duga, izvijena kao neki model raskosnih oblina koji crpi muske poglede cim je dan osvetli. U njoj kale. Naivne, nezne. Krhke ko i sama dusa. Kao da se oblak spustio u dno sobe i tu pronasao svoj spokoj. Pod od trske šušti pod bosim stopalima. Grli prostirku boje kafe, ma... vodi ljubav s njom! Nad njima kao voajer, niski hrapavi sto. Sav izrezbaren, pun oziljaka. Okruzen svetloscu, u tom kutku gde sve leluja od neke magije, docekao je svoju starost. Na njemu se puši zdepasta šolja, miriše tek skuvana kafa, miriše užitak. Miriše sunce. Jutro. Mir. Niže fotelje obojene vanilom niče balkon, širom otvoren. Balkon u obliku raširenih ruku, čini se da će vas zagriliti čim pridjete. Prozor u svet, gleda na načičkane ulice. Beton kao najotmeniji gospodin, pod ruku drži damu koja hoda paralelno s njim, peščanu, rasutu, ne vidi joj se kraj. Šarene ulice obojene najrazličitijim osmesima, tonovima užurbanosti, bezbrižnosti, obavezama i zadovoljstvima.
Okrećem se. Spuštam ruke na polukružne stubove balkona. Držimo se za ruke, on i ja. Pogled se vraća na obasjane zidove. Bele. Prazne. Srećne. I miriše. Jutro. Život.

Ipak mogu da zamislim raj. Mozda jednog dana i ucinim dovoljno da sebe pocastim njime. Znam da ga zasluzujem, ali tesko je izgraditi sebi sopstveni raj. Pogotovo u ovome paklu.
Ali imacu ga jednog dana. I plesacu u njemu. I smejacu se. I mirisace jutro. Život.
Ne, nisam materijalista. Samo zelim mir.

P.S. Ako jednog dana nestanem, znajte da sam pobegla u Rio.

Beše sunce nekada. Toplo, sanjivo, ko dete iz sna trgnuto. Umorno.

Zamišljam ga. Nekad mi liči na hiljadu osmeha, nekad na naredjane vunene džempere. Po linijama ukusi limuna, po oblicima nesanica. Ogleda se u talasima, u staklima velikih naočara. Prosipa se. Po betonu raste, topi dan. Na rukama prolaznika šara svoje mitove, piše svoje putopise. Teče niz oblake, niz misli i prolaze, kupi sne. Meša boje, skakuće niz prozore, nečujno, neprimetno, ko da od vukova strepi. Kopa rovove po ognjištima, raduje čak i pacove. Niz dlanove, niz obraze, svuda pušta korene. Od kamena do pogleda, sve mu obraslo u zagrljaj. Mir i note, nada i reči, sve se u njemu krije. Tamnica prostora, okovi vremena, a sklonište za sve nas. Kutak beskraja, dodir večnosti, miris tek rodjenog. Bogatstvo bez tarife, glamur svakidašnjice. Svakome od nas pravi saputnika. Onog koji je uvek korak ispred nas, da ne se ne bi plašili da hodamo prvi ili još gore, sami.  Mirno sunce, nemo, protkano osmesima. Tiho sunce, naivno,  potseća da dišeš.

Njegovo ćutanje značilo je život. Sad kada ga nema, svi ostali ćute.

Beše sunce nekada. Toplo, sanjivo, ko dete iz sna trgnuto. Umorno.

Zaspalo je.

Zaboravila sam.

Secanja magle niz ulicu. Osmeh necega sto tone i vaskrsava cim se pogledi otvore. I neke krpene lutke sto poskakuju niz trgove. Bilo je tu cveca, onog sitnog, detinjastog. Setih se maslacka sto se cesto nalazio u prstima. Secam se, uvek bih ubrala najusamljenijeg. Bas kao jedan od njih, sad sam ja stajala sama, po strani, s pogledom na nebo.

Stojim. Nemo gledam, umire ulica. Grad ko prljav bolnicki krevet. Boje trule, kise ih spiraju. Vene grad, vece se raspada. I sve mirise na samocu. Vezani neznanci, na mestu gde svice zivot, umiru sami. Korak mi se ne pruza, hodala bih po bolu. Ali moram, gone me noci. Kroz svetla, kroz bronzanu smrt, odlazim. Sa sahrane odlazim, a cvili sve pod nogama. Oprostite, stranci, po vasim ranama putevi vode.

Bezim. Ono sto bi smrt pretvorilo u zlato davno je utihnulo. Grad jeca, nebo spira, tera bol u zaborav. Plasim se.

Zaboravila sam kako je bolno biti sam u jesen. Tesko kao i umreti sam. Sam, u kafenim mislima, u razmazanim nocima, teskim za zeludac. Nize pulsa stezu konopci, bodu ostrice dopola gotove slagalice. Nebo šušti, a misli sve glasnije. Iz rokovnika neispunjenog citaju svecano, paradiraju po prasini.

I razumeh ih tada.  Budjenje, stradanje, sve je bezvredno u samoci. Pod oklopima drhte strahovi, drhte i cekaju da umru. Sami. Znam, zivot je kvarljiv ringišpil. I uvek neko dete samo cezne po strani dok drugi prave krugove ka nebu. Pruzicu dlanove, bilet nije skup.

Krijes li se ili ne postojis?

 Prica kratka, jasna, srz je jedna rec

Cesto je izgovaramo, kladim se da znate vec

I cim je izustim, svet se brze okrece

Kao pre par godina, bomba iznad prolece

Tako je i vreme dobilo brzinu

'99ta vec u naftalinu

Odgovor je odrican, ne priznajemo bilo sta

Sad čuči senka ponosa nasred Kneza Milosa

Onda kad smo rekli NE ko volove nas jahali

Pola behu janicari, pola su nas zaklali

Kasnije isti odgovor, majke su nam plakale

Ispracale sinove u otpisane ratove

Pa se posle pitaju dal se zemlja odrekla

I sta nam je to jos sudbina prorekla

Miris krvi nevine sa mirisom nevena

Svice novi dan, ista kurva neverna

Ovde se ne dizes ko fenix iz pepela

Dizes se sa kolena iz prasine leseva

I zasto se pitas zasto volim ovaj narod

Kad se svako ko je hteo s nama poigravo

Beda, ocaj, nesreca, mozda nekad procice

Inflacija, pdv, to tek sad otpocinje

Promaja kroz zakone, za dzelata molice

Rupe u budzetu, novi sponzor dolice

Gledaj sta nam rade, sta su bese sankcije

Biznis je na ulici, akcije-reakcije

Malo pare operu, pa ih peglaju kroz funkcije,

Dovoljno da sedista kozna greju guzice.

Znam ja da je sranje, kazu nema perspektive

Idoli kriminalci I razdrkane dive

Znam ja da je tesko, mozda i gore se sprema

Ali moram da se nadam da neko gore gleda

S vremena na vreme, mozda ponekad i drema

Kad sklopim oci, cujem glas, necu da se predam.

Nekima je cudno sto gotivim bas one

Sto citaju kroz oblake, diskretne heroje

One koje samo svetle misli vode,

Nebo nad Beogradom kaze bice bolje

Iako su ulice kao minsko polje

Krenes, pa se spotaknes, onda sve to opet

Staticna je vlada, al misli su nam pokret

Ko misli drugacije, mora da je proklet.

I na sred Terazija klinac duva lepak

U isto vreme preko mosta drugi pije metak

U isto vreme koce gume, otvara se gepek

Kilogrami seku se, a murije na pretek

Jednom kad se zameris  isto ti se vraca

Sta ne vidis i ne cujes, to se ovde placa.

Bljeste svetla grada, krvav nam je asfalt

Al ne gines za dinar, gine se za brata.

To je ono, rodjaci,  na sta svi smo ponosni

U govnima do kapaka, al iste su nam bojazni

Takvi bas kodeksi ne znam dal postoje

Tamo preko gde gospoda svoje evre broje

Gde ne mogu da shvate sta je nebeski narod

Istim nebom vezani , to je ono pravo

Iste su nam molitve, isto vaspitanje

Da postujes svoje, da ostali su sranje.

Ovde kad se rodis prvo krst ti stave

Zlatni ili drveni, razlike su male

Nauce te sta je sveto, sta prokleto, sta oteto

Za sta grlis nebo, za sta ljubis beton.

Neki kazu to je nered, ja kazem kultura

Iz  tih sranja ispliva nebeska figura

Tesko jeste i bice, al  vec nam je navika

Bog od blata coveka, mi od sranja ratnika

Ni na sta ne pozivam-ja vas samo potsecam

Da zbog jedne reci ovde svasta se oseca

Mozda seti se jos neko da nam sutra obeca

Neke nove bajke, neka nova proleca

Tad stavi prst na celo pa u ime svojih korena

Seti se reci sto nas je do ovde dovela

Samo neka prete da bice nam jos teze

Ionako vec godinama ista pseta reze

Al boli me bas za sve njihove afere

Neka duva ceo svet, i dalje NE se derem.

 Zavrsen krug. Savrsen krug.

Vise obraza trepavice se rasirise.

Usred nje je prolece. Trzaj bese uzdrmao sve zaspalo i mrtvo.

I poce zivot.

Slike, boje, oblici.

Kise, uzdah, oblaci.

Zbogom sudbino, misli su rodjene.

Vidim. Krv se sliva niz zidine. Plac deteta para sve sto naidje. I ostrice zjape kroz prozore komsija.

Okrutan svet, nimalo lep, mozda sam nesto drugo cekala.

Ranjene srne šepaju putem. Glodju im kosti nekakve napasti. Pogled im tuzan, spusten ka zemlji, ko da je zovu da ih konacno uzme.

Secivo ovo previse je istinito. I roj zuji nad njim, napnutim, nabreklim od smrti i bede.

I sve je obraslo u nekakav sjaj. Cakle se rane na probudjenom suncu.

Tupe nade lebde okolo, dodiruju misli vec slomljene na pola. Sve je ovde dopola mrtvo.

Sve se vuce ko u ropstvu. Necujno hrle horde ka sjaju, seku ih vapaji necijeg bola.

Sahrana sveta?, pomislih. Ne.

Ni zivot, ni prezivljavanje. Ni ropstvo, ni sloboda.

Beda se probudila mnogo pre mene.

Ruzno i tuzno, sjajni moj. Boli me pogled na to.

Boli me, ali gledam. Sirim oci nad istinom.

Boli. Budna sam.

 Sedela sam danima razmisljajuci vredi li. Vredi li vracati se, kupiti mrvice uspomena. Uporno pokusavati da od njih stvorimo nesto valjano. 
Kupila sam, godinama. Za slucaj da se jednom vratis i pruzis dlanove nazad. Ne znam jeli to cudno, jeli bedno. Ili jos neko deli isti osecaj. Pred tom pojavom sve se brise. Slucajnost je to sto sam sama. Put mi nije naneo nekoga, nekog ko bi vredeo, budio isto sto i ti. A sta da jeste? Znam, sve bi bilo nebitno. Sve izgradjeno s drugim, sve sto bi u tom trenutku bilo vazno. Sve bih to pustila niz vreme, niz reke, sve bih poslala dodjavola na tvoj jedan trzaj. Dosta je proslo otkako o tome razmisljam. Jesam li slabic, jadnica. Neostvarena. Neispunjena. I kazem sebi u tim trenucima, mozda jos neko ima takvu slabost. Osobu zbog koje bi u sekundi odbacila sve pod nebom, sve u sakama. I sa kesom na glavi potrcala u isti ambis. 

Nema vise tacke koju nisam sabrala. Ni mrve, ni sekunde. Sve to stavljam na vagu, zajedno. Trljam jagodice jednu o drugu. Sake prazne, vise se ni ne znoje. Nisu cak ni hladne. Prazne. 
Nakupilo se dosta prasine po onome sto smo bili mi. Nestali su mirisi. I zaspao je bol. Uzbudjenja nema, leptiri su otisli u neke mirnije utrobe. Od suza ni trag. Nista se ne javlja, nista sto bi poremetilo ovu ravnu liniju. Samo ceznja obliva gomilu secanja. Ceznja za covekom koji vise ne postoji. Ceznja zene koja takodje vise ne postoji. I shvatih tad.

Sve bi u tom trenutku nevazno bilo. Samo da se isti osmeh ocrta na usnama koje sam ljubila. Da u tvojim ocima prepoznam istog coveka, mog coveka. 
Ali od toga ne moram da strahujem, taj vise nije ziv. 

Veceras je sahrana. Vreme da utihne i poslednji pokusaj da te ozivim. Linija bez pulsa razvukla se kroz deceniju, moracu da prihvatim. Znam gde si veceras, Dzek. Ali ne znam gde je moj covek. 

 Misli su udarale o olupine secanja. Njihov odjek cuo se kroz prozore, vracao se, hrlio na mene, cini mi se, previse agresivno. Odjednom sam osetila takav umor da bih najradije molila za amneziju. Bolje i biti niko, i ne secati se nicega, kad je ovako bolno biti ja. Kao da je knjiga pisana do momenta kada si otisao. I nakon tih strana pecat. Kraljevski, vostani zig koji ogranicava prostor, ne dozvoljava ni makac dalje. 
I iste strane listam iznova. 
Citam, slova razlivena. 
Gledam, slike izbledele. 
A prazne strane zute li zute, ko dunje zrele, zjape u mene kao da pitaju zasto su mi usne sklopljene i ne bih li zagrizla. Parce slobode da sama ispisem koju rec. Parce sopstvenog mesa, da se probudim. 

Bilo je hladno kada si otisao. 
Previse ste toga izgradili zajedno da bi je ostavio, rekao si. Sa mnom nisi gradio nista. Ali, to te nije sprecilo da srusis i ono malo sto sam imala. 
Ostavio si me u postelji. Razmazana sminka, sesir na podu. Carsaf mesto elegantne haljine. Da, ostavio si me u postelji onakvu kakvu si me najvise voleo. Neki vetar je zaobilazio svetiljke posadjene u parizansku kaldrmu. Kao da se nameracio bas na moj prozor. Da te lakse ponese, ili da sa mene strgne i onaj izguzvani carsaf, kad si ti vec strgao sve sto je bilo u meni. 
Oni dodiri od pamuka, neznost tvojih jagodica sada se cinila kao da se kakva nemam nagla nadamnom i grebe sve, po kozi i pod njom. I po šavovima puca noć. Svuda, samo oziljci. 
Bilo je hladno kada si otisao. 

Otvaram kutiju: 
Par razlivenih noci po okvirima. 
Ukusno vino, visnje sa tvojih usana.
Duge setnje, mantili u uskim ulicama.
Mesecina mesto fenjera. 
Gnezdo od egipatskog pamuka.
Zivotinjska strast, zagrljaj deteta. 
Jedan smaragd. Mnogo prasine na njemu. 
I oziljci.


Hladno mi je.

 Tmurna noc, duga noc. Kao da kraja nema. Krupne kapi samaraju staklo, kao da ga bude iz nesvesti. Jedna tanana gospodjica tetura po stanu. Dlanovima miluje staklo ne bi li kapi dosegla. Tmurna noc, duga noc, dan je bio mamuran. 

Sloboda je jedino za sta se ona mogla uhvatiti. Kad god bi zivot od sebe nacinio provaliju, a drugi bi je u istu gurali, tanak bi konopac nad njenom glavom visio. Zgrabila bi ga svojim tankim prstima i visela tako, klizila tako, dok se celjusti pod njom ne zatvore. A sada je slobodna. Pobegla je od svih raskreveljenih usana, od ociju sto se sire, zemlja se vise ne otvara. Sve sto je ikada zelela tu je. Je li to dovoljno?

Morao si da se pojavis, Dzek. Skupio si u sake sve kljuceve koje sam sakrila i bacio ih na sto. A znas da nisam dovoljno jaka da odolim. I da cu poceti da otkljucavam sve do jednog kovcega u kome si sahranjen. Proklet bio, Dzek. Prokleto secanje. Secam se.

Bila je noc ista kao ova. Slusala sam svadju. Samaranje praznih okvira i oluka. Tmurna noc, duga noc. Prazna kao ti oluci. Cekala sam, hoce li se svrsiti. Metalni zvuk me je trgao. Tvoj poziv probudio je ono zardjalo parce na mojoj komodi. Za 15 minuta, rekao si, bicu ispred. Nakon trzaja, ponovo praznina. Stajala sam tako neko vreme, posred onog sobicka koji je predstavljao moju slobodu. Cekala sam, ne bi li u sobi odzvonilo. Da zidovi mi potvrde da nisam sanjala. 

Pljustala je kisa, Dzek. Budjenje okvira odavno je vec preraslo u rat. Presekla sam sopstvenu hipnozu zgrabivsi mantil koji je savijen lezao na naslonu stolice. Navukla sam ga preko spavacice I privezala u cvor, odlucno, obecavsi sebi da taj cvor nece stici do tvojih prstiju. Stegla sam ga bas kako bih srce pred tobom volela stegnuti. 
Bez mantil je vec u prvim koracima potamneo od vode. Sa vrhova pramenova slivale su se kapi. Kao devojcurak vodjen inatom stracala sam do parka preko puta oronule zgrade. Stajao si tamo, u crnom mantilu. Drzao si kisobran. Kako kukavicki od tebe. 

Ne znam jeli do tebe ili do mene, mozda I do same situacije. Mozda da oluci nisu ratovali s kisom, da nije ta lavanda plesala u vazduhu, mozda bih bila jaca. Mozda da kaldrma nije cvilela podamnom. Da mi se mokro platno nije lepilo uz kozu.

“Sta cekas, jesi li luda?”, povukao si me pod kisobran. I poljubio tako da se cvor sam odvezao. I onaj na srcu, I onaj u grlu. I onaj na mantilu. 
Secam se, Dzek. Bila sam tvoja. 

Plesu secanja, rezu um. Smrtnu igru igraju, damo. Plesu secanja, a ti ih pratis. Kao omadjijana, korake ne primecujes. Odvesce te ponovo do starog kovcega, poveste te, otvoriice se. Ko ce onda plesati, a ko plakati, ti odluci.

Zbogom sam rekla odavno. Danas cu reci: Laku noc, Dzek.

Secam se tog suncanog Cetvrtka. Nesto je cvilelo pod lakovanim cipelama. Ponos, verovatno.

Prelazila sam kameni most. Mrezica na pundji pokrivala je veci deo mog lica. Kao da je sekla svetlost na kvadrate, pa je ona, tako secena, dopirala do mojih kapaka. Na mostu puno cipela, kisobrana i necija pudla. Prelaze ka trgu i od njega, beze iz zivota i vracaju se u isti. Videla sam te. Iz daljine, izgledao si tako obicno. Sav u crnom, a sunce je sijalo. Prekoravalo te zbog tog pesimisticnog odela. Vec je izgledalo kao da popustas, Sjajni te je pobedio ovog puta. Pruzio si sake cim si me ugledao. Kako detinjasto od tebe. A bas u tih par metara resila sam da hodam sporije. Kako detinjasto od mene.

I tako smo se zajedno odvukli do restorana. Ljudi bi pomislili da smo odsetali, ali znamo ti i ja, vukli smo se. Dva detinjasta coveka obuceni u starce. A ni jedno, ni drugo nismo tada bili. Prijatna vecera i ples je cak pao. Morala sam priznati, oduvek si znao da odaberes vino. Sjajni je vec odavno bio zaspao. Zuti taxi pristize, sapces decku s beretkom. Sledece sto znam-bila sam tvoja.

Pamtim, Dzek, sve. I kuda su se tvoje ruke kretale i kako si me ljubio. I sve tvoje zamagljene pokrete, i one ostre cak. Klizio si svuda, jos taj pravac znam, klizio si pitko kao ono odlicno vino. Otisci jagodica i miris tvoj ispod uha. Tu sam usne ostavljala da prenoce i mnogo puta kasnije. Ne, ne bih to mogla zaboraviti. Ma koliko puta to pozelela.
Ali taj suncani Cetvrtak se tako duboko urezao u mene da nikada ne bih mogla ni da ga iscupam, niti da ga sahranim.

Jos suncanije jutro. Secam se, probudila sam se sama. Vec je tada trebalo da znam. Pored mene, samo malo izguzvanog carsafa. Od dame je ostao samo razmazani ajlajner. I poneka brazda u svilenim carapama.
Malo iznad moje glave lezao je neki kamen. Smaragd na crnoj vrpci. I ispod njega papir.

"Ukus tvoj se preliva
i noć mi ga doliva.
Ukus ti je predivan,
moja čašo otrova."

Njegovo nepojavljivanje ostavilo je iste posledice kao i samar koji mrve dostojanstva baca u ravan sa novim cipelama.
Dok se vracala, hodala je drugacije. Koraci su bili tezi, ogorceniji. Mozda je vukla okove proslosti koji su se sami natakli na zglobove dok je sama stajala na trgu, ili su je pak one mrve dostojansta saplitale. Tesko je reci.
Njen plan je bio da stane pred njega, odlucna i ponosna. Ojacana nedacama za koje je vecinski krivac bio on. Nikako osetljiva. Ne daj Boze, ranjiva. I tada se konacno uzivela u ulogu, cak i sama poverovala da pred njim i svima koji se na tom trgu zadese u 21 cas moze biti ravnodusna. Savrsena ravna linija. Poput one koju je izvukla duz svog kapka.
Stari lisac ju je ponovo prevario. Odakle mu smelosti da se ne pojavi? Sam je insistirao da je vidi. Pa... insistirao?
Dona? Dona, zar je moguce?
Oh. Dzek?
Predivno izgledas, Dona.
Pa.. da...ahm...Hvala.
Ne mogu da poverujem da sam te sreo. Zaista. Slusaj, poslom sam, i u zurbi. Ostao sam u Lopezu. Mozda bi mogli da odemo na neko pice? Hej, eto opet zovu. Sutra u ovo vreme, na ovom mestu, sta kazes? Divno izgledas, Dona. Ne zaboravi, obecala si pice starom prijatelju.

Izvukao je mobilni i zamahnuo sakoom pre nego sto sam stigla da bilo sta izustim. Prelazeci zebru napustio je bojno polje kao heroj. A ja sam ostala da blenem. I  izgledam divno.

Na stolu, u sirokoj zdepastoj solji, dimi se caj s limunom. Zvuci saksofona paraju zidove. Duz stare, ocuvane sofe lezi ona. Jos jedan oblacak dima uzdize se ka plafonu. Ovaj sa cigarete koju drzi medju prstima. Tanki, beli prsti. Grudva pepela pada sa vrha cigarete na parket. Mah, ko mari. Prazan um, zadovoljavajuce popodne. Previse iskustva lisilo ju je previse zadovoljstva. Ovo popodne joj niko nece upropastiti. Cak ni matori Dzek koji se pojavio niotkuda i resio da se poigra zmurke. Kao da vec nisu dovoljno partija odigrali. I zmurke i pokera, pa i ruskog ruleta.

Polako, dragi. Danas nisam na strazi. Uzivaj malo u dobijenoj partiji. Ako sam nesto naucila uz tebe, to je-da gubim.  Ali, ti si taj koji je kockar, dragi. I pozeleces jos jednu partiju. A tada cu biti spremnija.

Gutljaj caja i duzi udah iz srca cigarete. Miris limuna. Svetlost dopire kroz razdvojene roletne.

"Predivno izgledas, Dona."

Kretala se zanosno, kao nosena vetrom. Misli prikovane za sesir, sminka za kozu. Nista ne moze poci krivim putem, pomislila je, suvise je slab na nju. Iduci ka mestu sastanka koncentracija je jacala, ego rastao. Pogled je skrivala pod sirokim obodom sesira, samo je tanko izvuceni ugao oka virio da mami. Usne boje kajsije izvile su se u superioran oblik. Haljina cezne da bude pocepana, cipele prete da ugaze srce. Samo veliki smaragdni kamen viseci medju njenim grudima podseca da je i ona ranjiva. Jos jednom, savrsena kombinacija, madam. Blistate u svojoj okrutnosti.
Priblizava se satu. Zanimljivo mesto za prvi sastanak. Zapravo, istorijski, ni sama ne zna koji je to sastanak po redu. Ali ovoga puta, upoznace novu nju. Ipak, prosle su godine. Promenio se trg, umesto u cvece, sad je sve obraslo u biznis prostore. Umesto razigranih koraka sad uzurbane aktovke jure kao sumanute. Tek poneki tinejdzer sa pivom u ruci stoji sa strane ne misleci na rokove. Da, trg se jako promenio. I ona, takodje. Dama u maloj crnoj haljini privlaci poglede stranaca koji zure. Zadizu obrve, oblizuju usne, poneko i namigne. Neukusni jadnici. Ali ne vide ono sto ona vidi, u odrazu na jednom od savrseno blistavih staklenih prozora neke velike banke, tuzna zena obmotana u crninu. Smaragd je zasvetleo. Pogled na sat, pa nezan okret ne bi li ga primetila.

9 i 25. Zaista, tipicno, Dzek. Znala sam da se ti nisi promenio.

Skote.

I tako si se pojavio, nenajavljen, prilicno nepristojno od tebe. I zivota inace, sve mi namece tako, iznenada, obozava da kvari moju savrsenu dosadu. Linije se redjaju, ravne, horizontalne, sive, iste. Cine svakodnevnicu straftastom. Svaki moj dan predvece umire, zapecanjen jednom ravnom linijom, a nema doktora da proglasi smrt. Niti im ko dize spomenike. Onog trenutka kada sam toga postala svesna doslo mi je da kupim cvece. Mnogo cveca, po jedan cvet za svaki moj preminuli dan. Da makar ja obelezim njihovu smrt, ne bi li sebi dokazala da se nisu redjali uzalud.

I s vremena na vreme, pojavi se nesto. Da iskrivi linije svakodnevnice, i ovu na mojim usnama. Prsne pomalo boje, nasali se sa mnom. Zaista, svi smo mi umetnici. I zivot sam predstava, izlozba. Nekome delo pretvore u akvarel, poneko cak dobije i aplauz. Ali, na kraju, svi se mi klanjamo. nekome, ili pred nekim.

Dakle, pojavio si se. Ne znam zaista sta zelis od mene. Ali, ne zameram ti, ni ja sama ne znam sta zelim od sebe, a ponajmanje od tebe. Shvati, meni to ne smeta. Odavno sam navikla da presipam iz supljeg u prazno, da do pola punim pa prospem, da kapam... U tome je car, zar ne? U stvaranju, ne imanju. I kad bih te dobila u potpunosti, verovatno ne bih znala sta cu s tobom. Sve dok te nemam, mislim o tebi. Ceznem, smisljam. Zelim te. .. Sve dok te ne dobijem.

Mozda sam bas zbog toga i posla za tobom. Znam da je nemoguce biti s tobom. Previse si mi dalek. Sabracu vreme, prostor, boje i mirise, dalek si. Ne postoji nacin da te sebi priblizim, zaista. Naše svetove deli okean, godine, šume i istorija, voće, odeća, pa čak i božanstvo. Toliko is dalek. A možda te baš zbog toga i želim toliko.

Sklad suprotnosti polako jaca. Kao da se nitima vezu i sklapaju u neku ogromnu, divnu zivotinju. Jednu od onih kojih se ljudi toliko plase, da im se cak i dive. Ili obrnuto.

Sneg i sunce. More i plaza. Pesak i suma. Voce i meso. Crno i belo. Med i so.

Fuzija malih zemaljskih zadovoljstava. Smiris se. I onda ponovo zapljusnes niotkuda, kao talas onaj dosadni pesak.

U remind me of nature. Mint leaf taken by wind. U remind me of water.  So smooth and fresh. Like seductive, sweet parfume. Fire burning inside fireplace. Silent, liquid passion.

So different.

Sve od snova, crno staklo,
nestale su boje.
Pogled davno zamrznut,
tvoje oci bole.

Ruke su ti proklete,
sto dodirnes istruli.
Ko pod tvojom kozom sve,
pojeli su crvi.

Nevera je tvoje platno,
ja ga lako pokvarim.
Prospem boje ljubomore,
svaki crtez ispari.

Samoca je dobar drug,
nikad te ne ostavi.
Kao hrcak, sve u krug
srusili se mostovi.

Dan za danom, isti je
isti si i ti.
Daleko od istine
divan ti je kip.

Stojis mirno, pospano,
covek si od gipsa.
Tece nesto otrovno
niz grudi, kao kisa.

Mislis da si bezbedan
a ustvari mrtav si.
Zivot ti je bezvredan
kad ga tama ukrasi.

Sve od snova, crno staklo,
nestale su boje.
Pogled davno zamrznut,
tvoje oci bole.


(Kupi sebi emocija, danas su na popustu...)

Bocica boje visnje oblozena cipkom. Iz nje miris hipnotise i mami, privlaci tela sto padaju pod noge. Na bokovima masne, svezana tajna, bolesna privlacnost spletkana u cvor. Kao da je kavez, kao da je katanac, malena masna skriva i cuva, nedostiznim cini ono za cim places. Sve je na njoj istina, sve je na njoj privlacno. Cak i boja noktiju cini te ranjivim. Usne te ubijaju, guzvas svoje dlanove. I dve korpe proklete, u njima komad raja. Svo njeno oruzje, sva tvoja slabost.
Pred pogledom jauces... Ti bi je sad uzeo.
Stiskas zube, zamisljas, da se masna kida. Ugasio bi dan i svu maglu skupio, i mirise u ocima gde joj tajna pociva, daleko od svega, cuvao bi je za sebe. Ili bar na trenutak, da zamrznes je kao svoju, makar nestao svet u mahu, posto je dobijes.
Ali ona gleda...
Mami...
Ceka... da zaspi grad.
Gleda...
Pali...
Ceka...tvoj pad.
 

Nedostizna.

Zevas da dahom ulije ti zivot. Igra te je vec odavno iscrpela. Tvoj nemoc je njena hrana, degustira tvoje strpljenje s uzivanjem. Oblizuje usne, slabost ti je ukusna.  Makar na tren, kada bi popustila, kad bi se bar predala pre no sto ti pokleknes. Ili te bar prozdrala u jednom komadu, samo da ne drhtis vise, vec si njen.
A ona vidi samo
Jos jednog slabica sto place za telom.
Jos jednog u nizu sto vuce se ko pseto.
I jadan lezi kraj njenih nogu moleci za bilo koji deo nje,
da pre no sto jecajem ugusi sebe
vrednim nacini izgubljeno sve.

Prokleta belina. Kako samo ponosno zeva u mene. Prosto me ljuti. Ili me pak ljuti to sto je tako kukavicki gledam. Pomislim ponekad da i ona previse ocekuje od mene. A nikada je nisam volela, previse je cista za moj ukus. Previse svetla. A svetlo nije moj teren, na svetlu ne umem da se snadjem.

Osecam se pod njim kao da koracam kroz neki nepoznati grad. Primamljiv, ali zastrasujuc. Sav magican, pomalo egzotican, suvise paranoican. I ne zamisljam ga staklenog, nekako je oronuo. Rusevine mu obrasle u prasinu, a slapovi vodeni prste niz kamenje. Udaljeni samo jedan prasnjav korak, ali nedovoljno blizu da napoje umorne rusevine. I krupni beli cvetovi nad stenama rastu. Zjape iz te vode, lelujaju uz slapove. Previse je suncano, previse svetlo, ko bi u to mogao gledati?

Sreca je naporna za oci. I um. Potiskuje sve, sklanja prasinu. Nije ni cudo sto se u tom gradu ne bih snasla. Da me je zivot na nju navikao, mozda bih je i prihvatila. Ali nije, stoga mi je strana. A strancima se ne otvaram. Vise ne. I ona moze da skupi svoje prnje u svoje bele kofere i nosi se u svoj grad. Sledeci put kad zakuca na vrata necu ni kroz kljucaonicu proviriti. Kako je samo varljiva. Taman sto se raspakuje, eto vec bezi kroz prozore. I obavezno sa sobom ponese i deo mene. Zao mi je draga, od sad sama trci niz rusevine i trazi izlaz iz oaze. Moj svet je mnogo mracniji i lakse se snalazim u njemu. Znam kuda putevi vode i retko kad me prevare. Jer, tuda sam vec prolazila.

Covek poput mene nikada ne bi opstao uz nocno slepilo.

Otvara se provalija u vremenu nasem.
Par sekundi proguta pa zatvori usta.
Par minuta saceka da otvori ih opet.
Krecemo iz tacke gde je vreme slomljeno.
Malo napred, nazad sat, kazaljka nas zavara.
Malo napred, opet sad, kasnim ja, kasni sat.
Zrno peska nedostaje.
Par minuta nestaje.
Idem nazad...Ili ipak to je onaj isti put kojim sam s pocetka krenula?
Idem napred..zasto sam na istom mestu odakle podjoh?
Isti dan, isti sat...isti taj pocetak.
Ili to je kraj?
Zar ne shvatas?
Otvara se provalija u vremenu nasem.

Jos jedan dan se gasi. Nebeski kapci umorno se sklapaju nad gradom sklanjajuci pogled sa ulica. Na jednoj od tih ulica, koje nocu niko ne vidi niti sluti kuda one nocu vode, tumara decak. Prljave krpe koje kupio je putem nabacane po slabasnom telu. Mrsav, cupav, ali nekako izdrzljiv. Telo kao grana kojoj vetar samarom diktira pravac, ali nekako zilavo, kao da je na taj vetar oguglalo. Hoda pod kapuljacom umazanom necijim doruckom ciji su ostaci bili njegov. U jednoj ruci kesa puna svakakvog otpada, sitnica i delova, puna ne djubretom, vec ostacima djubreta. U drugoj kartonska kutija koju je verovatno bacila neka prodavacica. Hoda odlucno, zna kuda ide, na jedino mesto gde zapravo moze.
Stize do klupe, spusta kesu na nju. Gleda kutiju, na njoj nacrtane narandze. Narandze…cemu sanjati?
Rasklapa kutiju i polaze karton na klupu. Leze. Iz dzepa vadi polupopusenu cigaretu i slomljeni upaljac. Metalni deo je otpao, ali kremena ima, posluzice. Pali opusak i uvlaci dim. Razmislja…mozda je ovaj opusak bio na usnama neke lepe devojke. 14 godina star, sa iskustvom cetrdesetgodisnjaka, sklupcan decak lezi na kartonu. Rebra klupe namestaju se na vec nazuljanim delovima slabasnog tela, vec potpuno prilagodjenim takvom snu…Polusnu. Razmislja…vec 6 godina otkako ovde stanuje. Danju luta i skuplja ostatke tudjih nepotreba, nocu se pita cime je to zasluzio. Vec 6 godina majka je mrtva, otac je daleko. Vec 6 godina kuca je spaljena. Vec 6 godina ova tvrda rebra klupe su sve sto ima, klupa i par oblaka da donesu mu san. Pet puta se vec vracao na temelje koje je ostalo, negde iznad Zvezdarske sume. Na svaku godisnjicu. Vracao bi se na temelje detinjstva, zalio bi jace nego ostalim danima, kako god to bilo moguce. Pustio bi koju suzu, sto inace ne radi. Otisao bi da se iznova oprosti od onoga sto je imao, od secanja i osecaja, jer bio je dete, vise ima osecaja nego secanja. Mozda ne pamti sve, ali pamti ponesto. Poneki Bozic, poneki poklon, igracku i majcine prste na licu. Otisao bi. Ali veceras nece. Nema povratka na mesto koje sanja, na ostatke koje proklinje, na spaljen zivot deteta koje nista nije skrivilo.
Lista ostatke secanja, ono sto je ostalo dovoljno jako tako da ga noc nije obrisala vec. Lista dogadjaje, vraca osmeh koji mu je juce izmamio onaj golub na trgu.
Razmislja… kako s ove klupe? Cime je zasluzio da na njoj provodi noci, da odrasta ko kerovi sto se vuku po asfaltu, da trazi toplinu kartona dok se drugi kroz osvetljene prozore dive plesu pahulja? Zar postoji jos neko ko zavidi tudjim kaputima, jos neko ko spusti pogled kada vidi prolaznika sa kiflom u ruci? Da li taj neko zasluzeno trazi kolevku u parkovima ili takodje ne shvata zasto zivi kao po kazni?
Besneo bi..vristao bi...plakao bi, ali cemu to? To ga nece pokriti, ni nahraniti, ni zagrliti.
Ni pruziti ruku ovim praznim, prljavim dlanovima.
Opusak se vec davno bio ugasio. Decak sklapa oci..isprepletene ruke zavlaci medju savijena kolena. I kao i uvek, moli noc da ga uspava. Da telo ne oseca hladne samare, da misli ne kopaju po slikama iz detinjstva. Da ne potekne ta suza kojoj se odupire.

 

Noci su sve tmurne i mamurne.
Dani su svi samo senke tih istih umornih noci.
I tako u krug, noc po danu preliva, i nema nacina da je bilo sta spreci.
I nema razloga da neko noc razdani.
Pogled vec spusta se, ali inat mu neda.
Vise nema ljubavi, nema vere, nema nade.
Sumnja u srce, u Boga, u sutra.
Vise nema pahulja da pokriju trepavice. Da sklope ih pred istinom.
A nekada su padale na pogled, pa makar na tren, pre no se istope
bacale po koju belicastu mrlju na noc koju gledam.
Nema vise oblaka da rasteraju misli.
Ni prasina vise noc ne moze pokriti.
Ne zmurim, ne bojim se,
ne gledam kroz pahulje.
Ne volim, ne nadam se,
ali ni ne strahujem.
Lutam.
Putnici smo staza od trnja i blata
table su na putu krvlju umazane.
Moje nemaju smernice, ni prelaze,
ni raskrsnice.
Moj je put noc i ne skrece nikuda,
uvek drzi pravac uplakanog deteta.
Moj je put noc, kraj nema, ima dno.
Toliko dugo vec da za corsokak molim.
Niceg se ne bojim, ne nadam se nicemu,
i na ovu noc covek se navikne.
A noci su sve tmurne i mamurne.